Portal JKP Pogrebno Subotica - Srednji vek
  • Lorem ipsum dolor 1

  • Lorem ipsum dolor 2

  • Lorem ipsum dolor 3

  • Lorem ipsum dolor 4

  • Lorem ipsum dolor 5

 

Srednji vek

 

srednjivek U antičkom svetu, u prvom redu u Grčkoj i Rimu, umrli se sahranjuju na grobljima koja su van grada. U srednjem veku ovakav princip je napušten. Civilizacija koja je uopšte sva okrenuta „onom svetu“, malo mari za higijenu i narodno zdravlje. Mrtvi se sahranjuju unutar gradskih zidina, u zemljište koje je uz crkvu, a mnogi crkveni i svetovni velikodostojnici dobijaju pravo na grob u samoj crkvenopj zgradi. Nije čudo što se u tim uslovima često javljaju epidemije, što „mrtvi“ vojuju protiv „živih“.
 
 
Kako je u skučenom prostoru, omeđenom gradskim zidinama, bilo malo prostora i za žive, teško je bilo ukopati sve umrle. Groblja su postala prenatrpana, ali to nije bilo dovoljno. Povremeno su otvarani grobovi, kosti vađene i smeštene u kosturnicu (ossarium ili ossuarium) da bi se napravilo mesta za nove ukope.
 
Prilikom epidemija, koje su bile česte, umrli su obično smeštani u zejedničku raku. Ponekad nije bilo dovoljno ljudi ni za normalno obavljanje ukopa. Glad, koja je redovno pratila epidemiju, dovodila je do toga da su ljudi iskopavali leševe i jeli ih. Tako je u Švajcarskoj zabeleženo: „Iskopavali su leševe i proždirali ih, jači ubijali slabije ... da utaže glad“. Sličnih pojava bilo je i u našim krajevima „U sadšnje vreme (XVII v.) pustio je gospod na srpsku zemlju prvo pomor, a potom i opet mač i pomor zajedno i plenjenje i glad ljutu, da su ljudi srpski jeli meso pseće i meso ljudi mrtvih“. U to vreme fratri beleže: „ U Banoj Luci koga bi obesili (vešali), obnoć bi ga gladni ljudi svega izili“.


Groblje je bilo smatrano za svetu zemlju. Nekim kategorijama ljudi bilo je uskraćivano pravo na ukop u ovu zemlju: jereticima, samoubicama, grešnicima, a povremeno i nekim zločincima, pa i zelenašima.

Naravno da ni u smrti nema jednakosti – vladari i plemstvo imaju pravo na sahranu u samoj crkvi ili podižu sebi velelepne grobnice. Krakovska katedrala je služila kao porodična grobnica poljskih kraljeva, a sličnih pojava je bilo u drugim zemljama. Ovaj primer je sledio i Aleksandar Karađorđević podigavši crkvu na Oplencu kao porodičnu grobnicu.
 

Od renesanse groblja postaju mesta na kojima se ogleda težnja povratka antičkim idealima lepote. Mnoge porodice dižu grobnice koje su izazivale divljenje. Margarita Burbonska je svom mužu, preminulom u 25. godini, Filbertu II, princu od Savoje, podigla veličanstvenu crkvu – mauzolej, na koju je utrošeno dvadeset i pet godina rada i dva miliona zlatnika. Poznata je grobnica porodice Skala (Scala ili Scalinger) koja je dominirala Veronom od XVIII do XV veka. Kada je vojvoda od Brunsvika poklonio svoju zaostavštinu gradu Đenovi, naložio je Đenovljanima da mu podignu grobnicu koja će biti kopija porodične grobnice Skala. Đenovljansko groblje je i danas spomenik raskoši, pompe, nadmetanja između porodica. I neka druga groblja čuvena su po svom luksuzu i lepoti: Per – la šez u Parizu, Kampo Santo u Napulju itd.