Lorem ipsum dolor 1
Lorem ipsum dolor 2
Lorem ipsum dolor 3
Lorem ipsum dolor 4
Lorem ipsum dolor 5
Organizacija
Informacije
Arhiva sahrana
Arhiva posmrtnica
Egipat
Nijedan narod nije okruživao svoje mrtve, tolikim staranjem kao što je to slučaj sa starim Egipćanima. Sam izraz »večna kuća« je iz Egipta. Diodor sa Sicilije je pisao: »Egipćani prebivališta živih zovu skloništa, jer se u njima kratko boravi, grobove, nasuprot tome, zovu večnom kućom, jer se u njima večito ostaje. Zato oni ne poklanjaju dovoljno pažnje ukrašavanju kuća, ali ne zaboravljau ništa što je potrebno za raskoš njihovih grobova.
To je posledica verovanja u besmrtnost duše. Duh koji je otputovao, jednog dana vratiće se u svoje zemno telo. Duša je besmrtna, ali joj besmrtnost obezbeđuje integritet tela. Zato se pristupa balsamovanju. Bila je to prava manija konzerviranja za večnost. Uz umrlog su sahranjivani balsamovani psi, mačke, krokodili, pored sarkofaga nalazili su se ćupovi sa pečenim kokoškama, zalivenim mašću.
Nijedan narod nije okruživao svoje mrtve, tolikim staranjem kao što je to slučaj sa starim Egipćanima. Sam izraz »večna kuća« je iz Egipta. Diodor sa Sicilije je pisao: »Egipćani prebivališta živih zovu skloništa, jer se u njima kratko boravi, grobove, nasuprot tome, zovu večnom kućom, jer se u njima večito ostaje. Zato oni ne poklanjaju dovoljno pažnje ukrašavanju kuća, ali ne zaboravljau ništa što je potrebno za raskoš njihovih grobova. To je posledica verovanja u besmrtnost duše. Duh koji je otputovao, jednog dana vratiće se u svoje zemno telo. Duša je besmrtna, ali joj besmrtnost obezbeđuje integritet tela. Zato se pristupa balsamovanju. Bila je to prava manija konzerviranja za večnost. Uz umrlog su sahranjivani balsamovani psi, mačke, krokodili, pored sarkofaga nalazili su se ćupovi sa pečenim kokoškama, zalivenim mašću.
Islam
Među muslimanima, osim određenog kupanja i molitvi, nije uobičajen drugi postupak sa umrlima. Ipak je bilo i slučajeva balsamovanja. Kada je u pohodu na Ugarsku umro Sulejman Veličanstveni, njegov vezir, inače poreklom iz naših krajeva, Mehmed Sokolović, bojao se da objavi sultanovu smrt vojsci koja je bila usred bitke i osvajanja Sigeta (u čijoj je odbrani učestvovao Zrinjski). Po naredbi vezirovo telo je mumificirano. Povremeno se stavljano pored prozora na šatoru i javno izlagano, kako bi se stekao utisak da je sultan još živ. Tek kada je grad osvojen, na povratku u Beograd, posle više od 40 dana objavljena je smrt Sulejmanova.
I muslimani, kao i hrišćani, veruju u zagrobni život. Međutim, njihovo verovanje ima i jednu izrazito borbenu notu, koju hrišćanstvo, bar ono iskonsko, nema. Prema Kuranu, onaj ko je dao svoj život u borbi za „pravu veru“ odlazi u carstvo nebesko. 
Među muslimanima, osim određenog kupanja i molitvi, nije uobičajen drugi postupak sa umrlima. Ipak je bilo i slučajeva balsamovanja. Kada je u pohodu na Ugarsku umro Sulejman Veličanstveni, njegov vezir, inače poreklom iz naših krajeva, Mehmed Sokolović, bojao se da objavi sultanovu smrt vojsci koja je bila usred bitke i osvajanja Sigeta (u čijoj je odbrani učestvovao Zrinjski). Po naredbi vezirovo telo je mumificirano. Povremeno se stavljano pored prozora na šatoru i javno izlagano, kako bi se stekao utisak da je sultan još živ. Tek kada je grad osvojen, na povratku u Beograd, posle više od 40 dana objavljena je smrt Sulejmanova.
Etrurci
Poreklo ovog naroda, čija je civilizacija dostigla zenit pre uspona Rima, kao i pismo nisu još odgonetnuti, uzgred da dodamo da se najduži tekst na ovom još nerazjašnjenom jeziku nalazi u Zagrebu, i da predstavlja natpis na omotu jedne mumije.
Poreklo ovog naroda, čija je civilizacija dostigla zenit pre uspona Rima, kao i pismo nisu još odgonetnuti, uzgred da dodamo da se najduži tekst na ovom još nerazjašnjenom jeziku nalazi u Zagrebu, i da predstavlja natpis na omotu jedne mumije.
Etrurci su obično sahranjivali svoje mrtve u podzemne grobnice, gde su silazili stepeništem. Ponekad je na sarkofag stavljena skulptura pokojnika u poluležećem stavu. Neke podzemne grobnice (npr. hipogeja porodice Volumni kraj Peruđe) pravi su luksuzni stanovi sa više prostorija, ukrašenim stubovima, statuama i drugim stvarima. I drugi narodi sahranjuju uz mrtve; razne predmete, ali retko koji u toj meri koliko Etrurci.
Etrurci, kao i kasnije Rimljani, u grobnice sahranjuju ne samo članove porodice, već i oslobođenike, robove, klijente.
Pregled verskih kanona i narodnih običaja koji se odnose na smrt
Svakakoje neophodno ukazivati na neophodnost za zaposlene pogrebnih službi da u osnovi poznaju narodne običaje vezane za smrt i sahranjivanje, kao i verski pogreni ritual.
Nekada se kod naših naroda, a i danas ima ostataka ovih pojava, izražavala zapuštenošću, šišanjem kose i brade, a žene grebanjem lica sve dok se ne okrasta. Najbliži su se povlačili iz društva i ta izolacija je mogla trajati čak i tri godine. Kuća, iz koje je umrli ili preminuli isticala je crn barjak, Zakonik kneza Danila i od 1943. (član 89) Zabranio je neke od ovih nazadnih običaja, ali se u tome nije uspelo.
Raskopavanje grobova i krađa mrtvaca oduvek su u narodu smatrani za najteži greh. Ipak se dešava da sama porodica raskopava grob umrlog. Ovo stoga što želi da ga još jednom vidi, ili da vidi da li je istrulio. jer se veruje da leš onoga koji je imao teške grehove ne može da istruli. Nekada se grob raskopavao da se umrli ne bi povampirio.
Opširnije: Pregled verskih kanona i narodnih običaja koji se odnose na smrt
Srednji vek
U antičkom svetu, u prvom redu u Grčkoj i Rimu, umrli se sahranjuju na grobljima koja su van grada. U srednjem veku ovakav princip je napušten. Civilizacija koja je uopšte sva okrenuta „onom svetu“, malo mari za higijenu i narodno zdravlje. Mrtvi se sahranjuju unutar gradskih zidina, u zemljište koje je uz crkvu, a mnogi crkveni i svetovni velikodostojnici dobijaju pravo na grob u samoj crkvenoj zgradi. Nije čudo što se u tim uslovima često javljaju epidemije, što „mrtvi“ vojuju protiv „živih“.
U antičkom svetu, u prvom redu u Grčkoj i Rimu, umrli se sahranjuju na grobljima koja su van grada. U srednjem veku ovakav princip je napušten. Civilizacija koja je uopšte sva okrenuta „onom svetu“, malo mari za higijenu i narodno zdravlje. Mrtvi se sahranjuju unutar gradskih zidina, u zemljište koje je uz crkvu, a mnogi crkveni i svetovni velikodostojnici dobijaju pravo na grob u samoj crkvenoj zgradi. Nije čudo što se u tim uslovima često javljaju epidemije, što „mrtvi“ vojuju protiv „živih“.
Uvodne napomene
»Svi narodi, čiji pogrebni ritual obuhvata i sahranjivanje posmrtnih ostataka ljudi u zemlji, okruživali su mesta na kojma ovi ostaci počivaju strahom i obožavanjem« — piše De Viser. Zaista, iako se postupak sa mrtvima razlikuje od naroda do naroda i od jedne epohe do druge, u njemu dominiraju ove dve naizgled suprotne ideje — strah od smrti i obožavanje smrti i umrlih.
"Ničeg prirodnijeg nema od tanatofobije, straha od »one zemlje iz koje se nijedan putnik vratio nije" (Hamlet).
Pogrebni ritual - pro et contra
Posebni problem predstavlja pogrebni ceremonijal. Čak i kada se rastajemo sa nekim na železnickoj stanici, osećamo potrebu da kažemo nešto svečano i značajno. Kolika je tek ta potreba kada se rastajemo zauvek? Osim toga, smrt nas ispunjava posebnim osećanjem. Larošfuko je rekao: "U smrt se ne može netremice gledati kao što se ne može netremice gledati sunce". U ritualu prilikom sahranjivanja ogleda se stav društva i pojedinca prema smrti i životu, kao pijetet prema umrlom.
Posebni problem predstavlja pogrebni ceremonijal. Čak i kada se rastajemo sa nekim na železnickoj stanici, osećamo potrebu da kažemo nešto svečano i značajno. Kolika je tek ta potreba kada se rastajemo zauvek? Osim toga, smrt nas ispunjava posebnim osećanjem. Larošfuko je rekao: "U smrt se ne može netremice gledati kao što se ne može netremice gledati sunce". U ritualu prilikom sahranjivanja ogleda se stav društva i pojedinca prema smrti i životu, kao pijetet prema umrlom.
Francuska revolucija
Revolucija po pravilu želi na izmeni svet, da iznova počne istoriju. Francuska revolucija je uvela kult razuma i podizala hramove u čast ovog kulta, ukinula je stari kalendar i uvela nove nazive za mesece (termidor, furktidor, brimen, itd), počela je sa novom erom u računanju vremena. Od ovih silnih reformi neke su pale u zaborav, ali su druge ostale (npr. metrički sistem).
Revolucija je želela ne samo da izmeni život, već i smrt. Ukinute su privilegije, mogućnost sahranjivanja u crkvi. Uvedena je ona zabrana, za koju su Grci i Rimljani znali još na samim počecima svoje istorije, zabrana sahranjivanja u gradu, oko crkava i u samim crkvama. Sve je više vođeno računa o narodnom zdravlju. Za vreme revolucije, godine 1973. u Lionu se, na primer, ukidaju hrišćanske pogrebne ceremonije i kao jedina uteha urezuje se dletom na grobljima natpis – “Smrt je večni san.”
Gnev revolucije nije mimoišao ni mrtve. Kraljevsko groblje Sent Denis bilo je profanisano, grobnice porušene, kosti razbacane. Neka stara groblja unutar gradova su pretvorena u parkove ili građevinsko zemljište. Podignut je u Parizu Penteon za sahranu najvećih ljudi francuskog naroda, političara, naučnika i umetnika.
