Portal JKP Pogrebno Subotica

Uvodne napomene

»Svi narodi, čiji pogrebni ritual obuhvata i sahranjivanje posmrtnih ostataka ljudi u zemlji, okruživali su mesta na kojma ovi ostaci počivaju strahom i obožavanjem« — piše De Viser. Zaista, iako se postupak sa mrtvima razlikuje od naroda do naroda i od jedne epohe do druge, u njemu dominiraju ove dve naizgled suprotne ideje — strah od smrti i obožavanje smrti i umrlih.

"Ničeg prirodnijeg nema od tanatofobije, straha od »one zemlje iz koje se nijedan putnik vratio nije" (Hamlet). Osnovni instikt svakog živog bića — nagon za održavanjem života — ima i svoje naličje: strah od smrti.

Kako reče jedan Francuz: »Toliko volim život da ne znam šta bih bez njega radio«. Sa idejom smrti nijedan normalan čovek se ne miri lako i svaka civilizacija treba na ovaj ili onaj način da reši problem efermnosti i kratkoće ljudskog postojanja. Ovaj problem su neka društva i pojedinci rešavali težnjom da se ostavi trag, trajna uspomena potomstvu, težnjom koja je prisutna kod većine heroja, pa i negativnih heroja tipa Herostrata. Sam seksualni nagon, kao i nagon za razmnožavanjem posledica su istog nastojanja da se ostavi neki trag, neki nastavak sopstvenog ja.

Ipak, nejčešće se ovaj izraz tražio u religiji. Čovek je sklon da veruje u ono što mu godi: da će večito trajati, da će posle ovozemaljskih doći »večita lovišta«. Manje više sve religije, bilo da propovedaju zagrobni život ili reinkarnaciju, bilo da prete paklom ili obećavaju raj, daju vernicima nadu na besmrtnost, iluziju da smrt nije kraj, nego da je početak nečeg značajnijeg i dugotrajnijeg.

Čovek, počev od primitivnog plemena pa do savremenog društva masovne potrošnje, suočen sa telom umrlog ispunjen je protivrečnim osećanjem. S jedne strane strah od smrti, od utvara, užas od naginjanja nad provaliju koja nas sve očekuje; sa druge strane, prisutna je ljubav prema bliskom pokojniku, koji je još tu, koji je doskora bio živ i aktivan. Ovo protivurečno osećanje i daje pečat pijetetu prema smrti i umrlom. Ta tanatofilija (naklonost prema smrti) ima i šire domašaje. Ona se ogleda u učenju o herojskoj ili mučeničkoj smrti, propagiranju samoubistva u određenim uslovima (harikiri, samospaljivanje budista). U izvesnoj meri posledica tanatofilije jeste i kult predaka koji zapažamo i kod primitivnih naroda, a koji je naročito razvijen u nekim starim civilazacijama (Rim, Grčka, Japan, Indokina), pa ni danas nije sasvim iščezao.

Kroz smrt i ono što je okružuje manifestuju se razna verovanja i pogledi na život i svet. Gotovo nikada i nigde sa umrlim se nije postupalo na jednostavan i »racionalan« način. Nikada sahrana nije prosta uklanjanje tela preminulog. Ona je oduvek vezana za ritual, za pijetet. U tim običajima i u samom načinu sahranjivanja prisutan je čovekov napor da pobedi ništavilo, da ovekoveči sebe trajnim belegom, mumificiranjem, okruživanjem tela umetničkim delima i predmetima materijalne kulture. Zahvaljujući ovim običajima sačuvana su mnoga svedočanstva istorije. O nekim narodima mi gotovo ništa ne bismo znali da nije grobova (Egipćani, na primer).

JKP Pogrebno

Organizacija

Informacije

Arhiva sahrana

Arhiva posmrtnica

Ostale informacije