Lorem ipsum dolor 1
Lorem ipsum dolor 2
Lorem ipsum dolor 3
Lorem ipsum dolor 4
Lorem ipsum dolor 5
Organizacija
Informacije
Arhiva sahrana
Arhiva posmrtnica
Pregled verskih kanona i narodnih običaja koji se odnose na smrt
Svakakoje neophodno ukazivati na neophodnost za zaposlene pogrebnih službi da u osnovi poznaju narodne običaje vezane za smrt i sahranjivanje, kao i verski pogreni ritual.
Nekada se kod naših naroda, a i danas ima ostataka ovih pojava, izražavala zapuštenošću, šišanjem kose i brade, a žene grebanjem lica sve dok se ne okrasta. Najbliži su se povlačili iz društva i ta izolacija je mogla trajati čak i tri godine. Kuća, iz koje je umrli ili preminuli isticala je crn barjak, Zakonik kneza Danila i od 1943. (član 89) Zabranio je neke od ovih nazadnih običaja, ali se u tome nije uspelo.
Raskopavanje grobova i krađa mrtvaca oduvek su u narodu smatrani za najteži greh. Ipak se dešava da sama porodica raskopava grob umrlog. Ovo stoga što želi da ga još jednom vidi, ili da vidi da li je istrulio. jer se veruje da leš onoga koji je imao teške grehove ne može da istruli. Nekada se grob raskopavao da se umrli ne bi povampirio.
Tihomi Đorđević je zabeležio još mnoge ovakve običaje. Na primer, kada umre momak ili devojka, pogreb dobija elemente svadbe. Ako se do tela umrlog ne može doći, kad je umro u dalekom svetu, ratu, na putu ili u nepoznatom mestu, onda se organizuje sahrana i pogrebni ceremonijal kao da je on tu.
Neki od pogrebnih običaja su došli sa hrišćanstvom ali su mnogi poreklom iz prvdanih prahrišćanskih vremena. To je slučaj sa karminima ili daćama (podušja) - ritualnim gozbama i pijankama posle ukopa ili posle određenog broja dana. Vera u zagrobni život je uticala i na običaj građenja "kuće" za mrtve (dolmeni, kurgani,grobnice). Iz tog razloga se u grob polažu darovi u hrani i piću zajedno sa posudama, običaj koji vodi poreklo još od paleolitika. Pored toga sahrajuje se i nakit, alati, kola, žrtve u životinjama ili ljudima. Žrtve su kasnije zamenjeni simbolima u obliku malih figura.
Verovanje u štetan uticaj i demonsku moć pokojnikove duše koja, oslobođena tela, luta svetom, dovodi do simbolične zaštite: pokonik se nastoji zaplašiti bukom ili postavljanjem magičnih zapreka. Mrtvo telo se okiva ili vezuje, za sprovodom se baca kamen ili priliva voda, kako se pokojnik, ne bi povratio, na mesto gde je ukopan zgrće se gomila kamenja. Da bi se duša, koja se vije oko živih, umilostivila, treba je hraniti, otuda daće i običaj Badnjaka. Običaj polaganja umrlog na zemlju takođe ne potiče samo iz asketskih ideja hrišćanstva, već iz davnih vremena. U njemu se simbolizuje predavanje umrlog materi zemlje iz koje je ponikao, kao i zaštita od neprijateljskih demona.
Mnogi narodi su mišljenja da sve što dođe u dodir sa mrtvacem postaje nečisto, posebno stvari za ličnu upotrebu, posteljina, namirinice. Rusi su ranije posteljinu na kojoj je neko umro držali u kokošarniku duže vremena da bi se petlovim kukurikanjem očistila ili su je bacali. Kod Srba se čak i kiselo testo i hleb u kući umrlog drže za nećiste, stoga se bacaju. Posteljina i odelo u kome je neko umro morale su se oprati pre nego što se počnu upotrebljavati, ali se nekad ne peru sa stvarima drugih ukućana.
Postoji i običaj pripremanja za sopstvenu smrt. Pojedinci koji predosećaju da su pri kraju života, ne želeći da ih smrt došeka nespremne, odvajaju novac namenjen sahrani (tzv. smrtnina, ukopina), nabavljaju spremu za ukop, prave ili kupuju kovčeg, spremju tzv. počast (npr. hrane ovnove ili druge domaće životinje) kojom će se ugostiti učesnici u njihovoj sahrani, daju sebi podušje (prekadu) još za života. Kada je, prilikom opsade Sigeta, Nikola Zrinjski krenuo u poslednji juriš na Turke, stavio je u pojas nekoliko zlatnika za ukop.Tihomir Đorđević navodi kao primer i postupak čuvenog prirodnjaka Josipa Pančića koji je sebi nabavio daske od omorike (vrsta koju je on prvi otkrio) i koje je čuvao da bi se od njih sačinio kovćeg u kome će biti sahranjen.
Pored poznavanja običaja vezanih za smrt i sahranjivanje, potrebno je da uprava broblja ima uvid i u osnovne elemente verskog obreda i smisla simboličnih radnji koje preduzimaju pripadnici različitih verskih zajednica, što može da doprinese boljem razumevanju između pogrenih preduzeća i pripadnika brojnih konfesija u našoj zemlji.
Kod muslimana je običaj da čim smrtnik umre, njegovo telo bude položeno na nosila, glavomokrenuto u pravcu Meke. Tada počinje ritual pranja mrtvaca (gusl.). Onda se telo uvija u plahtu, čaršav i pristupa čitanju molitve (salat al-đinaza), bilo u kući umrlog ili u džamiji. Mrtvac se, prekriven sagom ili husarom žurno nosio do groblja (nekad i trčećim korakom). Obično se kopao dubok grob kako bi se mrtvac u njemu mogao uspraviti kad bude zvan na odgovornost. Izmoli se prvo poglavlje "za pokoj duše" iz Kurana (Fatiha). Telo umrlog se uvek polaže na desnu stranu, sa licem okrenutim ka Meki. Treći dan se grob posvećuje ponovo, uz recitacije iz Kurana. Groblje se ne ukrašava ornamentima, jedino strana na kojoj leži grava biva označena kamenom ili drvenim obeležjem.
Kod hrišćana katoličke veroispovesti, katolika, umrli se takođe prvo okupa, onda polaže u pogrebni kovčeg sa prekrštenim rukama na grudima. Kovčeg se izlaže u kapeli, gde sveštenici čitaju mise za pokoj umrlog. Prilikom sahrane čitaju se odgovarajući religiozni tekstovi. Kratko vreme nakon ukopa daje se misa "zadušnica", kao i na godišnjicu smrti.
Kod hrišćana koji pripadaju pravoslavnoj crkvi obred sahrane je sličan. Pop čita opelo bilo u kući bilo u kapeli, odnosno crkvi, a na dan pogreba se daje tzv. podušje. Daće, tj. nuđenje jela i pića za pokoj duše, običaj iz prehrišćanskih vremena - idu ovim redom: pojutrenje (drugi dan po sahrani), trećina (treći dan), sedmina ili sedmica (sedmi dan), devetina, četeresnica (četrdeset dana), polugodina, godina ili godišnjica, pa onda zadušnica. Zadušnice mogu biti uskršnje, petrovske, velikogospojinske, božićne, a negde i jesenje - mitrovske ili "velike" zadušnice. Ovom treba dodati i ustanovu zadužbina ili raznih dobročinstava koja se čine umrlima za dušu, odnosno da bi se očuvala uspomena na umrle.
Kod jevrejskih vernika stav je religije da pogreb mora biti što jednostavniji, kovčeg što skromniji, sahrana bez cveća i venca (mada se danas ovaj običaj napušta). Čim je smrtnik umro čita se zaupokojena molitva na starohebrejskom i pali jedna sveća koja gori dok se pokojnik ne iznese iz kapele. Kada je pokriven kovćeg čita se Kadiš, to obično čini najbliži srodnik a ne rabin. Ranije je vladao običaj da žene ne idu do rake. Žalost traje mesec dana i pre isteka tok roka ne odlazi se na groblje. Muškarci se ne briju u znak žalosti sedam dana (ranije mesec dana). Spomenik se može podići tek po isteku jedanaest meseci od dana sahrane.
Kao što smo naglasili, običaji vezani za pogrebni ritual su deo emocionalno najosetljivijeg ponašanja čoveka i društvene grupe. Biće potrebno dosta vremena i truda da naše driuštvo stvori nove običaje u ovom području, više usklađene sa zatevima moderne civilizacije, Prisustvo religije u ovim običajima nije ni slučajno niti, sa stanovništva njene izvorne inspiracije, nefukcionalno. Svaka racionalizacija pogrebnog rituala je vrlo osetljivo pitanje, koje zadire u istorijsko i kulturno biće datog naroda. Mora se voditi računa otradicijama, etičkim i duhovnim vrednostima, o osobenostima religioznog opredeljenja. Svaka promena običaja kao i institucionalizovanih moralnih i religijskih oblika ponašanja je relativno spora, zahteva strpljenje, traži ubedljivu argumentaciju i trajan obrazovni rad, a a odbacuje nasilno ukidanje i zatiranje, koje uvek dovodi do nepoverenja i još jačeg vezivanja za predrasude.
