Lorem ipsum dolor 1
Lorem ipsum dolor 2
Lorem ipsum dolor 3
Lorem ipsum dolor 4
Lorem ipsum dolor 5
Organizacija
Informacije
Arhiva sahrana
Arhiva posmrtnica
Pogrebni ritual - pro et contra
Posebni problem predstavlja pogrebni ceremonijal. Čak i kada se rastajemo sa nekim na železnickoj stanici, osećamo potrebu da kažemo nešto svečano i značajno. Kolika je tek ta potreba kada se rastajemo zauvek? Osim toga, smrt nas ispunjava posebnim osećanjem. Larošfuko je rekao: "U smrt se ne može netremice gledati kao što se ne može netremice gledati sunce". U ritualu prilikom sahranjivanja ogleda se stav društva i pojedinca prema smrti i životu, kao pijetet prema umrlom.
U staroj Kini u VI i V veku pre n. e. Konfučije i njegovi učenici isticali su važnost ritualnog izvođenja pogreba i oplakivanja. Posle toga je reformator Mo Ti, u skladu sa svojom filozofijom utilitarizma, smatrao da su pogrebni obredi nepotrebni i bez ikakve korisiti. Međutim, u II i I v. pre n. e. dva sledbenika Konfučija, kritikovali su ovakav stav. Iako obredi nemaju neki neposredni koristan cilj, tvrdili su ovi učeni ljudi, ipak imaju važnu društvenu funkciju. Oni su sređen i ulepšan izraz osećanja svojstvenih jednoj društvenoj situaciji. Prema tome, oni služe da uznesu i oplemene ljudske emocije. Učestvovanje u obredu razvija i obogaćuje ona osećanja u svakom pojedincu od koga zavisi sam društveni poredak.
Nova sociologija religije poznaje dva osnovna stanovništa o posmrtnim ritualnim i podjednako ih smatra vrednima. Jedno je funkcionalističko (na primer Bronislav Malinovski) i ono drži da su posmtrni običaji i socijalni mehanizmi za ponovno prilagođavanje ljudi i popuštanje napetosti koju smrt donosi. Čovek mora da proživi svoj život i uživa u njegovoj punoći mora da se plaši njegovog prestanka.
A onaj koji je součen sa smrću okreće se obećanju života. Smrt i poricanje smrti - besmrtnost bili su uvek, kao i danas, najčemerniji predmeti čovekovih slutnji. Krajnja složenost čovekovih emotivnih reakcija na život nužno nalazi sličnost u čovekovom stavu prema smrti. Samo što se za života široko prostiralo i manifestovalo u nizu iskustava i događaja ovde, u njegovom svršetku, sažeto je u jednu krizu koja izaziva žestoki i složeni izliv religijskih manifestacija. Obred prilikom ukopa znači - suprostavljanje silama straha, zaprepašćenosti, demoralizacije i pruža najača sredstva za reintegraciju uzdrmanog jedinstva grupe, ponovo uspostavljanje njenog morala.
Čitava moderna filozofija egzistencije posmatra čoveka kao biće koje je osuđeno na smrt (Sein zum Tode) a strah od smrti - bolest na smrt (Krankheit zum Tode) kao osnovnu komponentu svake ljudke situacije.
Drugo stanovnište sociologije religije je strukturalističko. Prema njemu posmatrani rituali teže ka stvaranju napetosti kako bi se ispoljile i potvrdile osnovne društvene vrednosti date socijalne grupacije (npr. kod Emila Durkheima).
Snaga mnogih religija je u tome što zadovaljavaju jednu osnovnu potrebu čoveka i okružuju smrt ritualom i pijatetom. Hrišćanksa crkva je obeležavala grobove svojih vernika svojim simbolom - krstom. Tako se javlja znak jednakosti između simbola smrti i verskog simbola, tako mrtvi vojuju za veru.
Kao što postoji vakum između jednog morala koji je odbačen i drugog koji tek nastaje, tako se oseća praznina i u pogledu ceremonijala. Važni ljudi, oni koji su za života zapaženi, zapaženi su i u smrti, njihova sahrana ima elemente obreda. Ali šta učiniti za običnog čoveka?
Ovaj problem ne postoji samo u odnosu na smrt, već i u odnosu na rađanje i sve značajnije događaje u životu: sklapanje braka, diploma, zasnivanje radnog odnosa, odlazak u penziju. Ako postoji, kao što verujemo, potreba za svečanošću, za ritualom, nema sumnje da će ona na neki način biti zadovoljena. Samo je teško pomeriti racionalnost i ritual, stvoriti racionalni obred. U paragrafima koji slede nismo želeli da odredimo elemente mekog novog pogrebnog rituala. Takav ritual se može zamisliti: npr. obavezno držanje govora, muzika (Lenjinov ili Betomenov pogrebni marš). Ipak smo smatrali da u ovakvoj osetljivoj materiji, pogotovo u našoj zemlji u kojoj se prepliću toliko različitih kulturnih i verskih uticaja, svako nametanje može da izazove samo prkose i otpore. Možda bi se, radi potiskivanja verskog obreda, mogao slediti primer Mađarske. U njoj se prilikom sahrane onima koji ne žele verski obred daje besplatna muzika i ostale usluge koje imaju ritualni karakter. Da bi se tako nešto uvelo i u našoj zemlji, potrebno je prethodno rešiti neka pitanja, najpre finansijska.
Ako je istorija učiteljica života, kakvi se zaključci mogu izvući iz istorije groblja i sahranjivanja? Najpre - sampostupak sa umrlima treba da je takav da ne ugrozi interese živih. Ovo se narošito odnosi na sanitarne mere i na zaštitu životne sredine. Zatim sama sahrana, kao i sve ono što joj prethodi i sledi, mora na dostojanstven način da izrazi pijatet prema smrti uopšte i umrlom. I na kraju - treba, u što je moguće većoj meri, poštovati bol srodnika i prijatelja, izaći u susret njihovim željama, ali uz nastojanje da se izbegne neukus, pompa i besmisleno rasipanje, što pogrebnim preduzećima nalaže i određenu vaspitnu funkciju.
