Portal JKP Pogrebno Subotica

Egipat

Nijedan narod nije okruživao svoje mrtve, tolikim staranjem kao što je to slučaj sa starim Egipćanima. Sam izraz »večna kuća« je iz Egipta. Diodor sa Sicilije je pisao: »Egipćani prebivališta živih zovu skloništa, jer se u njima kratko boravi, grobove, nasuprot tome, zovu večnom kućom, jer se u njima večito ostaje. Zato oni ne poklanjaju dovoljno pažnje ukrašavanju kuća, ali ne zaboravljau ništa što je potrebno za raskoš njihovih grobova.

To je posledica verovanja u besmrtnost duše. Duh koji je otputovao, jednog dana vratiće se u svoje zemno telo. Duša je besmrtna, ali joj besmrtnost obezbeđuje integritet tela. Zato se pristupa balsamovanju. Bila je to prava manija konzerviranja za večnost. Uz umrlog su sahranjivani balsamovani psi, mačke, krokodili, pored sarkofaga nalazili su se ćupovi sa pečenim kokoškama, zalivenim mašću. Verovanje da su Egipćani pronašli neki savršen način balsamovanja koji je nedostižna tajna i za savremenu medicinu ipak je preterano. Prema Herodotu, postupak je izgledao ovako: Najpre bi umrlom vadili utrobu i mozak, zatim su telo prali palmovim vinom i čistili začinima. Ovako isprano telo potapali su u slanu vodu i držali ga sedamdeset dana, posle čega bi ga isprali i zavili u fino platno. Leš bi stavljali u sanduk koji je odgovarao oblicima tela, a ovaj je zatim smešten u drugi veći — sarkofag.

Neki postupci balsamera podsećaju na američku industriju sahranjivanja i njenu parolu: »biti lep i u smrti«. Oni su popravljali opšti izgled, doterivali dojke, umetali bakarnu dugmad u bradavice, bojili lice žena žuto, a muškaraca crveno, šminkali oči, mazali kohanom nokte i stavljali perike onde gde nije bilo dovoljno kose. Faraoni su preko lica imali masku od zlata.

Sva ta umetnost balsamovanja nije bila dovoljna da obezbedi onu neverovatnu očuvanost mumije. Leševi siromaha, čije porodice nisu imale novca za ovako skup postupak, isto tako su očuvani. Objašnjenje treba tražiti, ne u misterioznim hemikalijama, već u suvom pustinjskom vazduhu bez bakterija.

Postojalo je vise načina sahranjivanja. Blizu Memfisa, na levoj obali Nila, podizane su piramide, nešto najmonumentalnije što je čovek starog veka ikada stvorio. Svojom grandioznošću, preciznim načinom izrade, dimenzijama i nekim drugim osobinama, one predstavljaju i danas jedno od »svetskih čuda«, tako da ima mišljenja kako su tvorevine došljaka iz vasione (fon Deni-ken). Sama grobnica skrivena u piramidi, obično se sastoji iz više prostorija, bogato ukrašenih, snabdevenihnih hranom i drugim predmetima potrebnim pokojniku na »onom svetu«.

Ispred piramide nalazi se po pravilu hram posvećen kultu Faraona. Put koji je vodio prema piramidi bio je oivičen stubovima, statuama sfinge i drugim.

Nešto kasnije (od 18 do 4 v. pre n. e.) i kako se ide uz Nil, preovlađuje drugi tip grobnica. To su udubijenja koja se buše u steni i sastoje se iz dve prostorije — jedne u kojoj se sakuplja rodbina i prijatelji da odaju postu, i druga, u kojoj se nalazi sarkofag.

Treći, vremenski najkasniji tip egipatskih grobnica čine hipogeje — rupe iskopane u zemlji. One su ukrašene statuama, crtežima i stubovima.

Ne samo za života, već ni u smrti ljudi nisu bili jednaki. Siromašan svet sahranjivan je u skromnije grobove, bez balsamovanja. Često je rang za života određivao i mesto sahrane. U Tebi su bogatiji ljudi i sveštenici imali grobnice na brdu, a običan svet u dolini.

JKP Pogrebno

Organizacija

Informacije

Arhiva sahrana

Arhiva posmrtnica

Ostale informacije