Драги суграђани, изложена је нова, последња серија Хербаријума професора у пензији др Гезе Цекуша, почев од дана 29. септембра 2023. године: погледајте ДРВЕНАСТЕ ПУЗАВИЦЕ И ВОЋА.
Амбијент, изглед наших гробаља не може да се такмичи са познатим гробљима која су на листи светске културне баштине или су део Руте европских гробаља. Међутим, НАША су. Наше је да их ценимо, да се потрудимо да их очувамо и да их чинимо још лепшим, у ботаничком смислу богатијим, разноврснијим.
Дрвеће и шибље поред којих пролазимо при посети гробљу наши су познаници. Ако су познаници, требало би да нешто знамо о њима, макар њихова имена.
Биљке су наши сапутници јер нас прате од рођења (колевка) све до смрти (погребни сандук). Поред основних функција, имају и симболичко значење.
Нисмо ни помислили на то да рузмарин симболизује верност, брачну срећу, да је липа симбол туге и смрти, да је бршљан биљка љубави до смрти јер се обавија око дрвета које се на крају осуши, шимшир је симбол отпорности, а тиса симбол дуговечности, уједно и патње и смрти.
Геза Цекуш је родом из Малог Иђоша (1953). Основну и средњу школу је завршио у Суботици, а Природно-математички факултет, смер биологија, у Новом Саду. Докторирао је у Сегедину (1985) и у Новом Саду (1991).
Цео радни стаж је провео у просвети. Пензионисан је као редовни професор универзитета 2018. године.
Најзначајнија награда којом је награђен је Про Еццлесиа ет Понтифице (За Цркву и за папу), највише признање Ватикана које се додељује цивилима.
Поред педагошког рада, бавио се ботаником (публиковао је две нове врсте биљака за Југославију, односно за Србију) и антропологијом.
Поред објављених стручно-научних радова, публиковао је и већи број књига, међу којима је пет монографија – две су писане на тему гробља.
У жижи интересовања му је гробље; надгробни споменици и дрвенасте биљке гробља. Био је аутор две изложбе.
